Na orepak Mračaja, brdo Grabovinu, za davni vrimena u doba turske vladavine iz Slivna se doseli udovica Čale sa sinon jedincon. U po brda mladi Čale izgradi kamene dvore i zasnova obitelj u njima. Pitoma Grabovina dade sve potribno kako bi obitelj opstala i širila se. Dan danas se pripovida kako je Turčin na silu oženio najlipšu divojku ovoga kraja i kako je jedan od Čala ubio tog Turčina, vratio otetu divojku kako bi je doveo svojoj kući sebi za žene. U ta davna doba Imotsko polje podno Runovića velik dio godine je bilo pod vodon, poplavljeno. I kad bi se voda povukla, polje je bilo moguće koristit samo za ispašu. Godinan su se vodile žestoke svađe sa susidima iz prikopoljski ercegovački sela, di je čije pravo napasti živinu. Nije sve bilo tako crno, bilo je svađa, a i ljubavi, naganjanja i gonanja.

Nakon Drugog svickog rata tadašnja vlast naredi probijanje odvodnog tunela od Drinovaca prema Tihaljini. Eto, uvik je bilo pulitike i tunela. Kad je tunel propusta vodu, polje je postalo plodno pa su se Čale i ostali Rnovćani osim u stočarstvo dali u poljoprivredu. Bili su poznati gangaši, o svemu i svačemu su skladili pisme. Evo jedna pisma iz vrimena probijanja tunela:

Jakić Tica 'rani tunelaše

da osuše polje naše.

Peče janjce vino pije,

a ni njemu loše nije.

Zadnji godina od kad su na izlazu tunela u Tihaljini Ercegovci napravili hidrocentralu, polju ponovo prite poplave. Bojin se da će bit naganjanja po ledinan.

Lito je, srpanj, popodnevna ura kad mišćani koriste prvu zaladicu kako bi prije mraka obavili zadnje ovogodišnje polivanje vinograda. Naletio san u pravi vakat ko da znan kad su ritki Čalići još kod kuća. Tišina vlada selon, ni čvrčki ne čvrče.

Mila Čale (71) pok. Petra samo što ne ode u polje, ali na moju molbu odvoji malo vrimena za razgovor.

- Koji si ti? Svakakvi ljudi oda oko kuća, varaju ljude i kradu. U mene se nema šta ukrast. – na brzinu mi očita pištulu i sve me omira pa nastavi – Vidin ja, nisi ti taki. Dobar si ti.

- Kako se živilo u Runovićima kad si bila mlada? – to mi prvo pade na pitat. Da san pita je li sama, onako sumnjičava bila bi još sumnjičavija.

- Kad san ja bila mlada, nisu cure smile u gostionu, kamoli pijane dolazit u zoru, ko što rade sada. Ili doć kući, ne reć Valjen Isus! Prije mraka smo morale bit u kući i molit Boga. Momci bi dolazili u kuću na silo zamirat cure. Mene je moj Pere zamirijo u Podosoju, ja san Puljizova. Sin Petar mi živi na Dugome otoku.

Dok mi ljudikamo, a Mila sipa podatke ko iz rukava, do nas se došćapa osandeset i jednu godinu stara Danica, žena Ante Čale. Mila je na viri Boga izdade kako je curon pobigla od rodne kuće iz Jakića priko Rapuše u Čala, i to među veliku čeljad, osmero braće i tri sestre.

- Kako ne bi kad je moj Ante bijo nalipši. Ne znan kako me i tijo! Valjda zato što san lipo pivala. Pivala san ko tica, ne ko Tica Jakić, već ko slavuj. Za svakin grmon san pivala, digdi san išla i što god san radila:

Ante Čale da san tvoja cura

Volila bi nego za doktura.

Mater bi mi govorila: Diš među jedanestero dice, bićeš gladna pure. Bilo je gladi! Kad bi u selu pitali šta je bilo za užinu, mi bi rekli pirmiča. Đava ga je vidijo, okusijo i zna šta je to. Hm, pirmič? – čudi se sama sebi, pa nastavi - Ima jedna pisma o puri:

Oj Šutići kakva van je rana

U krtolu pura brenovana.

Mi smo više volili kuvat kašu od pure. To je isto pura, samo u ritko. Evo jedna pisma o undašnjoj seljačkoj zadrugi što nan nikome nije bila pri srcu:

Drugarice kudilju o gredu

Našu vunu zadrugari predu.

Nije bilo lako u ta doba! Svekrva mi rodila kad i ja pa san dojila i njezino i svoje dite. Rodila ji je ukupno 14 a 11 i je priživilo. Ja san rodila dvi ćeri. Tad bi po troje dice natovarila na leđa i nosaj. Sad san tužna za malin diveron Vinkon koji me od ditinstva poštiva i volio ko i mater. Mlad je umro u Ameriki. Nije samo moja svekrva bila rodna, i ostale su bile take. Svaka je kuća bila puna dice. Sad je samo dvoje mladi u selu. Gala Ivan ima Jelenu i Matu.

Sunce polako malaksava dok se nji dvi pripiru pripovidajući. Danicu nagovaran neka probudi Antu iz popodnevnog sna što joj nije baš pri srcu. Zaštitnički odmajiva desnon dok vanculet na glavi namišća livon rukon. Uporniji san nego ona pa se zaputismo niz ulicu k cesti di su dvi kuće u kojin Danica i Ante žive sami, ko mladenci. Na putu nas ustavlja Ivan Bitanga Kičuljić, negdašnji moreplovac, iliti morski vuk. Kaziva kako gori u brdu postoji staro selo Bitanga, kako bi ga bilo dobro slikat. Nije mi zna odgovorit na pitanje zašto su Bitange bitange, a ne princeze. Tu ćemo tajnu rasvitlit drugi put.

Ante još mamuran od spavanja dočeka nas na čatrnji, brkat je ko i ja, čvrsta ruka i junački stav. Kakvi je tek bijo momkon? Nije Danica zabadava skladala pisme i trčala ko navito kolo za njin priko rnovićki pristava.

Ovo mi je selo najmilije

U njemu se moje zlato krije.

Odrne ispri kuće modre se od jedrine i madrijole. Loza dobro ponila, rodna je ko pokonja svekrva. Još samo nek u vakat rone koja dobra kiša, eto ti sriće. Dva tronošca na čatrnji, ladovina i tišina, pa pripovid sama od sebe poteče. Ante je ko puno runovćana po Imotskoj krajini i Hercegovini sakuplja čet, svinjsku dlaku za prodaju na otkup u Imotskom.

- Znalo se na četi zaradit ali i zijanit – tumači mi ozbiljno.

- Čet se koristila se za izradu četka. Skupljali smo je o klanja gudina,. Tako san skupljajući čet upozna sva mista do Mostara i Ljubuškog. Znan svako poimenice. Naučio san njijov mot pivanja gange, jer drukčije se pivalo u Grudan nego oko Širokog Briga. Širokobrižani malo odugovlače. Od sela do sela je razlika. Svako ima svoj mot pivanja. Sad neman s kin zapivat jer su mi gangaši umrli, a ovi današnji drukčije pivaju pa se ne moremo uskladit. Jednon san kupeć čet noćijo u kući Milana Bandića. Ko bi unda reka da će on bit gradonačelnik Zagreba.

Bio san pet godina na radu u Frankfurtu. Iman braće u Americi, zvali su me da dođen k njima na što san jin reka: Da je ta vaša Amerika doli u polju na Pasikan, ne bi van povirio u nju. Meni je ovde sve. Gledaj ove loze – pokaza mi brižno uređenin vinogradon između kuća i nastavi – Iman priko 1000 loza, nije među nji ušla freza, niti će dok god ja buden moga radit. Sve san to uskopa motikon i poliva dvima makinjan bakrenjačan starin šezdeset godina. Još su bolje nego sve ove nove. Ža mi je što više neman konja, a uvik smo imali dobre konje! Zadnji konj mi je bio Cvitko. Još u podrumu čuvan njegovu komaću. Nikad se ne zna!?

U alatnici kroz koju me domaćin vodi u konobu sve je čisto i posloženo ko po špagu. Svakog alata ima i za koji god se mašiš pripravan je za rađu. Sve je ko napeta puška. Na zidu visi Cvitkova komaća o kojoj vise praporci, na moj dodir prstima na kratko zazvoncaše. Ante dovati kvaku vrata i otvori konobu, a iznutra zamirisa ladnjikav zrak pršuta i vina.

To je Amerika, a ne McDonald's, haburger, majburger, cvajburger, majoneze, gumeleze...

Ante i Danica imaju dvi ćeri, Ivanku koja živi u Americi i Mariju u Imotskom.

Čale se dile na tri obitelji: Jokanovići, Lasini i Ćurlići. Zapisi kažu kako u Hvatskoj živi oko 400 Čala na raznin mistima, najviše u Zagrebu - 170. Ritki su u vezi sa Runovićima.

Malo je mišćana ostalo živit ispo Grabovine.

Prid Domovinski rat iz Kaštel Štafilića sa ženon Anon i dvoje dice vratio se u obiteljsku kuću Ivan Čale Gala. Radio je u željezari u Kaštel Šućurcu, a žena mu u splitskin toplican u Splitu kod ribarnice. Gala je od prvog do zadnjeg dana bio u 115. Imotskoj brigadi. Nakon rata je sa obitelji osta živit na selu.

Još se jedan Čale vratio i to nakon 43 godine boravka u Americi, Ivan Čale Lasin, osuđeni lider u Americi osnovane udruge „Hrvatski narodni otpor“. Bio je osuđen je na 32 godine zatvora i proglašen teroristom što mu je naštimala undašnja jugoslavenska UDBA. Odslužio je 17 godina i dočekao svoju slobodu i slobodu Hrvatske za čija se prava borio.

Kako je ovi zadnji dana u điru Svicko nogometno prvenstvo, moran napomenit kako je od Gojka i Mladenke Čale koji žive u Kaliforniji jedno od troje dice, ćer Ruža, poznata kalifornijska nogometašica. Da je u Runovićima, igrala bi za Mračaj ili vozala kajak po Matici.

Gala mi na odlasku reče da su Čale došle iz Živinica kod Tuzle što mu ja virujen, ali neću potvrdit. Život je čudan, a puti beskrajni što vode po cilome svitu. Kad znaš di se moreš vratit jednon ćeš to i uraditi, ako si izgubio trag puton odlaska, nikad se nećeš vratit i ako se vratiš, nećeš naći ništa, jer ništa nisi ni ostavio.