Svi naši ljudi s istočnog dila Imotske krajine kad bi odlazili u svit za poslon, prolazeći priko Berinovca sa visine bi pogledon pozdravili polje, sela oko polja i varoš koji su ostajali iza nji. Nakon prvi okuka Crvenog klanca zatvara se pogled nazad zaosinjenošću onin što i kako će biti tamo di se putuje. Tišinu razmišljanja prene tek pokoji u grudima odlomljen kamen sjete koji bućne u more obaveza di se u sve slabijin kružnin valovin gubi na obzorima potriba.

Sve slike i mirisi rodnoga kraja ostaju tvrdo zaključani u nutrini opstojanja u osobnosti svakog pojedinca. Sve to plane pokoji put i u tuđini zbog iskre sićanja pri sritanju sa rodijakon, poznanikon iz zavičaja, na sami spomen mista srcu mila.

Između Crvenog klanca i Kljenovca prama propuntan lokvički jezera okolovljena dubovinon i kljenovinon, prostire se mala udolina koja je u ovo bablje-litnje doba prošarana obrađenin i neobrađenin njivan ko zovnica starog svata na svadbi. Sa livu bandu iznad visokog Kljenovca propeto sunce blista na njive i zaseok Juriči smišćen na sjeveroistočnoj strani udoline di su se upite u sivi kameni brig zbile kuće. Nema dima iz dimnjaka. Rakija se valjda ispekla, a još je rano za grijanje kuća. Valja koju ciplju sačuvat kad led pritisne ovi brdoviti kraj. U Juriče sa Crvenog klanca vodi uski asfaltni put na kojem mi se iza jedne okuči ukaza freza sa prikolicon punon okresani suvi dubovi grana. Naokolo freze što pod tereton brekćući jedva gmiže, trčkara njemački ovčar isplažena jezika do asfalta. Kameni suvozidi mrkuju uz put načeti zubon vrimena, obrasli maovinon i kupinon jedva stoje nauzgoru. Ograđeni doci odavno se ne obrađuju pa se ni suvozidi koji su ji godinan čuvali od živine više ne obnavljaju.

Na samome ulazu u selo ispri kuće sa malog teretnog kamiona, Radoslav Jurič istovara suva drva od česmine, smrike i masline, koja je doveza sa otoka Korčule di u novome domu živi sa ženon i sinon.

Doli drva i ne tribaju kad je i u sri zime toplo. Ovde dobro dođe svaka bilja kad zaladi sa Zavelima priko Studenaca, a s Kljenovca zarupi snig - objašnjava Radoslav, na što mu se nadoveza susid Mladen.

U nas je znalo bit sniga do vrata. Pravili smo oprtine kako bi mogli ić od kuće do kuće ili do konobe, jedni druge ne bi mogli vidit iz jedne u drugu oprtinu. Nema više taki snigova od kad je napravljeno umitno jezero, Buško blato.

Ali to nije zbog globalnog zatopljenja, jer šta more napravit jedno Buško blato?

Ma kakvi, i prije se govorilo o tome zatopljenju, pa je isto bilo snigova - uvirava me Mladen i nastavi:

A gledaj ove njive doli ispo sela! Dok nije bilo ovliko šume po Kljenovcu i okolo dolaca, jer su ljudi sikli drva i prodavali ji, sve bi to znalo plivat u vodi. Nema ti ni toga više! Sad ima diviji gudina koji nan pojidoše litinju, ali nas zato razvesele kad padne prvi snig i počne lov na nji.

Ostavite li koji kumpir i kukuruz u docima kako bi ji namamili?

Ha, ima i toga!

Nije samo privatni poduzetnik Mladen zagriženi lovac već i po sela, a i njegov ćaća Marko Jurič Gojko koji nije moga odolit da mu ne fotografiran lovačku opravu koju na brzinu stavi na sebe te pridase ležga lovačkoga ćuku.

Ovo ti je meni sad sve! Kad san bio momak, davni godina, tuka san kamenja čekićon i pravijo šuder gori na cesti. Skuplja bi kamenja naokolo pa ji tuka čekićon, stučeni šuder san slaga na kuće, metar široko, nauzgor kliko more, a uduž što više to bolje. Kad bi dosta toga nakuća čeka bi cestare, Petra Juriča i Marka Bajića koji bi donili trokut, miru za obračunat kliko san zaradio. Oda san ti ja po Crnoj Gori, po Slavoniji, sve za poslon, dok nisan 61. oša u Njemačku di san radio 30 godina. Sad san doša na svoje i radin šta mi drago - sve to lipo, ko da i ne će, ispripovida lovac Gojko i sve namišća karijolu puni crveni ripa da vidin klike su mu velike naresle.

Dok je on priča, juričke neviste - prološka Neva, žena Ante Juriča i Vinjančanka Agneza Jurič, biraju di će se slikat. Obe su sad samo domaćice. Agneza je radila 20 godina u Pijonirci, a kad je prije vakta otišla sa posla u mirovinu imotska tvornica trikotaže je propala.

Je li trikotaža propala zato što si ti otišla?

Je, je dašta je! - smije se - Dvadeset godina san svaki dan išla u Imotski iz sela na posa.

I sad bi volila ić radit, jer kad radiš drukčije se osjećaš. Svi ovi kućni poslovi to ne mogu nadomistit.

Šćapajući se iz druge strane sela dođe stara majka Marija Jurič koju više ne zanimaju nikakvi posli, ali voli vidit i čut kad se nešto dogodi u selu.

Dosta san se ja naradila, neka sad malo drugi rade. Nemoj mene slikat, eno ti tamo mlađarija, novine će ti bi lišpe! - sakriva Marija dlanon oči da je ne vidimo.

Posluša san je i naša tri juričke cure kako se spremaju u crkvu, četvrta malo mlađa od srama nije mogla vanka već se sakrila u ćaćine dvore pa je neću ni spomenit.

Antoneta, ćer Neve i Ante uči za frizerke u srednjoj školi u Imotskom.

Volin frizerski posa i to planiran radit u životu. Već sam na drugoj godini i vršim praksu u Imotskom - na brzaka Antoneta očita što je tila reći pa me povede zadnjoj kući u selu kod prijateljica joj, Ivane i Nikoline. Ivana na taraci živahno razgovara mobitelon i sve maše livon rukon ko da motira nekome priko dolaca gori na cesti. Kad je ugledala fotoaparat za tren je izašla pri kuću i pet puta se slikala upadajući mi u rič:

Znate šta? Ja učim kemiju, ali bi više volila bit novinar!

Zašto novinar, šta ima kemijanje s novinarstvon, bolje se baci u pulitiku jer se tamo kemija u svi šesnest.

Pisala sam za školske novine i svidilo mi se...

Ja bi tila bit poznata pjevačica! - nadoveza se mlađa joj sestra Nikolina.

I ja bi, neka iman brkove, ma je to malo teško postić, triba puno radit i učit ko za druge posle.

Ja ću učit! - ne dade se smesti. Nisan je nagovara da zapiva jer in se žurilo u crkvu.

Majka Anka i ćaća Branko otpratiše ji pogledon dok zamakoše za prvi šumarak.

Koliko je, Branko, dice u selu i kako se zabavljaju?

U selu ima desetoro dice, prije i je bilo više. Sada dosta obitelji živi po primorju. Općina bi tribala napravit jedno igralište za sva ova mista jer nemamo igralište. Dica se igraju kako se snađu kad se vrate iz škola u Lovreću i Imotskom. Već kad pišeš napiši da nan triba autobusna čekaonica na Crvenom klancu da se dica imaju di sklonit od nevrimena dok čekaju autobus.

U sri sela drva u suvo pripomišća 76 godina star Jozo Jurič. Iz Podstrane su mu došli sinovi Ivica i Vlade ispeć rakiju, uz to obavit još poslova što triba. Žena mu Slava nadgleda kako bi sve bilo na svome mistu ko po špagu. Jozo je, ko i drugi muškarci iz sela, dugo radio u Njemačkoj. Hvali mi se konobon punon vina i pršuta, a Slava pokaziva višalice grožđa s kojin će se sa unučadi sladit o Božiću (višalica je rodnica loze puna grozdova, dio loze koji nije šćeta odrizat jer se inače pri rizanju baca s loze). Jozo gleda u me ko da čita šta ću pitat.

Juriči imaju loza ispo sela prema Blatu i u polju. U brdu diviji gudini malo uzgavljaju, ali sve je to dobro i oni moraju štogod pojist. Prije ti se po ovin našin docin sadilo kumpire, šenicu, ječam, proso, bar…

Mora san ga prikinit i pitat šta je bar!

To je nešto ko proso, samo malo većega zrna. S njin smo ranili kokoši. Najslađe bi bilo kad kopaš nać ljaljak, operušat ga i poist.

Moramo objasnit mlađin, a i starijin koji nisu kušali šta je ljaljak. To je gomoljasta biljka sa nježnin niskin zelenin izdankon sitni duguljasti listića. Gomolj ima nepravilan oblik veličine sridnjeg kumpira, smeđe je kore koja se lako skida sa jestive nutrine. Okus mu lagano podsića na hren.

Mi žene bi u proliće i jesen brale divije zelje; šurlin, škripavac i koromač, pa bi ga kuvali sa kumpirin i suvin meson – nadopuni Slava jelovnik.

Škripavac je naduta pušina, pucavac, čarbjej zeljasta je i jestiva biljka cvata u okruglastoj čaški koju kada se osuši dica u našem kraju koriste za zvižđaljku. Šurlin, rusomača, pastirska torbica, skrižanj je isto zeljasta jestiva biljka koja se u pučkoj medicini koristila protiv krvarenja iz bubriga i maternice, kod bilog pranja, te protiv teškog mokrenja. Eto, znanja nikad dosta, zeljarice nisan uspio slikat kako bi ji mogli pripoznat kad bi van ji palo na pamet tražit za umišat u divije zelje, ali vi ste mudri, otić na pijacu i sve to lipo kupit! Jozini sinovi Ivica i Vlade su električari, žive sa obiteljima u Podstrani. Skoro svaki vikend su u Juričima, pogotovo kad je vrime lova.

To što je dosta Juriča priselilo prema Splitu u Podstranu nema nikakve veze sa dičnin kraljon Arturon za kojega se u zadnje vrime pripovida da je čistokrvni Lokvičanin jer se rodijo u Lokvičićin, a umro u Podstrani. I to što se u mistu čuva viteški okrugli stol, sinija koju je pokonji kralj ižinja kako bi za njon bili svi isti, ne znači ništa, jer to more bit samo kad je za užinu kiselo mliko i pura u čanjku, ali kad je pečena janjetina u pitanju ili kad triba lupnit šakon o tolu, e to čini oni koji drži ćoše kuće i gospodar je obitelji.

Juriče su zbog razni svojeglavi pisara imentovali u Juriće, većina ji i dan danas oće reć kako su Juriči, da nisu od nikud doselili već da su tu od kad je svita i čovika. Oni koji nisu tili imat posla s tin pisarskin začkoljican pridili su ime u Kavelj, Gadžo, Kaćunić i Kusačić.

Selo je danas satavljeno od četri obitelji: Ivankovi, Bandini, Šutini i Matkušini.                Mišćani su od kraja sedandeseti godina većinon privatni poduzetnici kamijonima i bagerima, vrsni majstori za iskope ko i većina ljudi Imotske krajine koji su se sedandeseti i osandeseti godina vraćali sa privremenog  rada u Njemačkoj i u undašnji vakat ko povratnici sticali  pravo uvoza za razne strojeve.

Selo živne u zimske dane kada se raseljena dica vraćaju svome domu doživit ugođaj Božića među svojin ljudima, na starinski način di će se uz gangu dat vatre kominu, siniji, a i bukari.