Kad bi se prije dvaestak godina zaputijo iz pravca Imotskog priko Golog brda prema Zagvozdu, i na raskrižju između Škobaljuša i Mlikota pogleda livo na usku prašnjavu cestu, prvo bi mi na pamet pala pruga „slivanjka". Isto tako, kad bi sidijo ispri kuće u Grubinan kud je ta ista pruga prolazila puna lipi cura, zamislijo bi se kakav je to kraj koji rađa tako lipu čeljad. Godine su prolazile, cure i momci su resli i svi ošli svojin puton. Svako traži svoje misto i sriću na ovome svitu, a kad te kraj di si iznika ne more zadovoljit onin što ti nudi, mora se put pod noge, tako jednoga dana izvor prisuši.

Sva ta razmišljanja u meni užegoše žižak želje za istraživanjen. Di je sve to odjednon stalo i nestalo? Šta se to propunta u čoviku pa nestane u bezdanima svicki putova? Mora san neodgodivo providit vežen li se to ja za nostalgiju ili se nostalgija veže za mene.

Nakon nekoliko kišni dana, rodi se popodne svitlo i vedro ko oko zabiokovski divojaka. Nema mi druge nego se zaputit puton pruge „slivanjke". Stipe me pokupi na Kažiputu u golfa sa kojin za tren prošišašmo uzbrdite Škobaljuše, svrnemo livo i dođosmo napogled sela smišćenog u samo time brda Osoja. Zastanemo kod table na kojon piše: Rako. Pogledamo se, provezemo do na kraj sela, napravimo par fotografija ruševne škole i odvezosmo se dalje strmo prema Krstaticama, razgledavajući okolinu. Sa strana nekad gola kamenita brda sada cila zaresla u šumu. Kamena ni za vidit, a kamoli za ziđat pristavu.

Prid kraj pustoši - nazad!

Nema ti tute vele razgovora, vozimo se dalje i mudrijamo ko na internetu. Vala ti Bože, dođosmo pri crkvu Srca Isusova di krstački kamenoklesari Lizatovići lickaju kameni ulaz u groblje i crkvu. Mogu van reć da ljudi lipo rade. Udruga Krstačana pri općini Zagvozd se potrudila urediti okoliš misne crkve i tu zadaću pripustila lokalnin kamenjarima. Ni to nas nije zaosinilo pa smo se zaputili dalje do jednog doca di smo ugledali staro oronilo kljuse. Jadno i čemerno, više ima muva na sebi nego dlake. U zube mu ne povirujemo jer bi nan već pomalo gladnin i žednin moglo pokvarit večeru. Nadalje sve strmenica pa golf trtelja, prdelja, ne moš ga uvatit ni za auspuh ni za glavu, a Stipan ga pali čas na plin čas na ugalj. Došli smo u Slivno di nema nit čeljadeta nit pruge „slivanjke". Nije nan se tribalo puno dogovarat, a nije nan tribalo niti čekat da cesta bude prazna kako bi se mogli zaokrenit. Nigdi žive duše. - Popodne je, svi su oni u vodoravnom položaju - uvjerava me Stipe. Pristave i vrtli oko kuća puni zrili trišanja, a nigdi diteta da ji krade i sladi se njima. Zašto sva ta milota ubadava?

Vraćamo se na početak. Kad pogrišiš u računu uvik je lakše kad počneš ispočetka. Općina Zagvozd, selo Rako, kako piše na tabli sada s druge strane, iz pravca Slivna, to je naša današnja stanica. Vozimo se do na sri sela di ugledasmo dvojicu muškaraca iza kuće. Parkiramo na brzinu i bižimo u ladovinu odrine. Zamislite ljudi moji primorce iz Makarskog primorja kako žive u brdima Zabiokovlja. Zagožđake u primorju da, ali obrnuto ne! Nije valjda već probijen tunel, a mi to ne znamo!?

Ivan Filipović i žena mu Aneta kupili su staru kamenu kuću u Raka i obnovili je. Iz donji su Brela, sa Solina što odma podsića na sve lipote lita.

- Je li to početak seoskog turizma? - pitam Ive.

- Moglo bi se reć. Ovo je lip i miran kraj, dalo bi se dosta toga uradit. Kad je gužva u Brelima dođemo tu u mir i tišinu. Nekad povedemo svoje goste, turiste koji se oduševe selom i ne mogu se načudit lipoti i domaćoj hrani ispo sača. Aneta se u početku nije usudila niti trudila izać razgovarat, ali je na kraju nadjačala ženska znatiželja pa smo priko ograde balkona bacili par riči. Ona se slaže kako Ive kaže i tu je priči kraj. U razgovor uz čašu bevande pridoda nan se i Marko Rako, okorili misni neženja.

- U selu nas živi samo petnestoro, a davni godina bilo je 35 dimova i 260 čeljadi. Do osandeseti godina četverogodišnja škola je bila puna dice, sad u cilomu selu ima samo troje.

Iza Drugog rata neke obitelji su odselile polju u Šumet di su nan bile pojate kod Rakina mosta, neki u Split i Makarsku. Za vrimena kolonizacije Slavonije iza Drugog rata jedna obitelj se nastanila u Ivanovce kod Osijeka di sad živi dosta Rakića, zato Ivanovac i Osijek nisu pali u Domovinskom ratu. U Raka su živile i dvi obitelji Čagalj jer su momci iz Zagvozda došli na ženinstvo. I te su obitelji odselile.

Samar u antrešelj

Na vr sela u novoj kući sa brižno uređenon okućnicon žive Milan i Nilda Rako. Milan je meštar za gradnju i uređivanje bazena za kupanje, stalno radi po primorju. Nije nan se ispunila želja fotografirat jedino troje dice iz sela, ali nas je zato s majkom dočeka stariji sin, Vinko, učenik drugog razreda osnovne škole u Zagvozdu, dvoje mlađe dice spavaju popodnevni odmor. Ako turizam dođe u selo, Vinko će bit pravi vodič, bez razmišljanja nas povede u razgledavanje sela i do 84 godine stare babe Nede Rako.

Na moja pitanja o prošlosti, baba se samo zamisli i stisnuti očiju zagonetno nasmija.

- Bilo nas je tri sestre u kući i sve tri smo se udale u svoje selo - kaže Neda.

- Unda nisi vidila svita, ništa nisi vidila dalje od Osoja i Biokove!

- Jesan! Išla san u vunu u Bosnu priko Mostara i Konjica.

- Kako ste išli u vunu, je l' s konjima i kolima?

- Pješke! Prvi put san išla kad mi je bilo 13 godina, išle smo pješke do Mostara, unda dalje vlakon, pa opet pješke. Sa sobon smo nosile sitnarije; češljeve, zvižđake, vorkete, ogledala... svega i svačega, a najviše stvari što dica vole jer nan se s njima bilo najlakše pogodit. Sve bi te stvari minjali za vunu koju bi nabijali u suknene vriće.

- Kako su vas gledali kad ste dolazili po vunu?

- Kako će nas gledat, i tamo je bila sirotinja. Kuće ritke i nikakve, sve pokrivene slamon. Negdi bi dali koju šaku vune više, ali ritko. Kad bi napunili maže, naprtili bi ji unda nazad kući. Sad san ovde u selu, a sinovi su mi jedan u Pločan, a drugi u Splitu.

Baba Neda nas isprati mašući rukon.

Malo niže prema dnu sela žive Petar i Marija. Petar je ko i većina muškaraca ovoga kraja radio u Njemačkoj, 12 godina u Munchenu i Schwarzwaldu.

- Bio san na izvoru Dunava, to ti je nako, veličine ko guvno. Nema ti tute ništa. Teška je tuđina, to tek ositiš kad ostariš.

Petar je u mirovini, rado bi živio u Splitu sa obitelji ali mora udovoljit ženi koja ne more bez sela, ne more se obiknit u gradu. Draži joj mir i sloboda sela i ladovina ispo štraca razgrnuti na balkonu kuće.

U goste in ko i danas svaki dan dođe susida, 85 godina stara Mara pok. Ivana, rodon Buljubašić iza brda.

- Baba Mare, svi su se ovde ženili međuse, kako si ti upala u ovo jato, di je tebe srića strevila?

- Kod svete mise u Zagvozdu!

- Kako se to dogodilo, ajde nan ispripovidaj. Mi volimo svašta čut i znat.

- Sve san ti ja zaboravila što san znala i više na to ni ne mislin. Jedne nedilje kad smo se pogledali, zapiva mi je:"Mala moja da mi te viditi kad te skinu golu na vižiti!" To ti je unda bilo lako: oš, oš - neš, neš. Ili se udaš ili ne udaš.

Petar i Marija su nan na odlasku, kako oni kažu, cedili (darovali) stari magareći samar kojeg su mislili bacit.

Sokol ga voli

Uz samu cestu prid kućon priprema se za frezanje između kukuruza Mate Rako koji radi u banci u Zagvozdu di živi sa ženon i troje dice. U Raka je skoro svako popodne, pogotovo njegov stariji sin Jakov, učenik sedmog razreda osnovne škole koji brine o konju Sokolu male domaće pasmine.

- Često ga uzjašen pa s njin progalopiran kroz selo - govori Jakov milujući Sokola po grivi.

Kako bi nas uvirio, zaskoči se poput Indijanca na neosedlana konja i pojuri strmo prema crkvici i nazad. Baba gleda za njin dok jaše i namišća ruke ko da ga drži da ne padne.

Sitni kaskavi koraci biraju neravni, napukli asfaltni put dok praporci treskajući o vratu zvoncaju zvon koji se raširi kroz tišinu prazni uličica na dolce sela. Koliko će ljubav diteta i konja trajati, oće li još koji momčić odvojit dio svog života za brigu o nekom ljubimcu ili ćemo ubuduće voditi dicu u zoološke vrtove kako bi uživo vidili domaće životinje?!

Na staroj Matinoj obiteljskoj čatrnji piše godina 1881. što svidoči kako je selo još starije, u prošlost mi nećemo zalaziti. Baba Neda nan je u razgovoru pripomenila kako je selo uvik živilo mirno. Kad su bili ratovi dolazile su razne vojske, neke obnoć, neke danon, sve su s vrimenon ošle, a selo ostalo evo i dan danas. Valjda će se čeljad jednoga dan sitit puta kojin su ošli, pa će se znat vratit kući.

Piše: Augustin Ago KUJUNDŽIĆ

Snimio: Stipe MAJIĆ